Vuk Đurić Endo: Osećaj je da je put iscrpljujuć, ali je dobar

Intervju Vuk Đurić Endo

Vuk Đurić Endo: Osećaj je da je put iscrpljujuć, ali je dobar

Vuk Đurić Endo jedan je od najznačajnijih street art umetnika iz Srbije i oslikao je mnoge gradove širom Balkana, Evrope, Južne Amerike i Azije, od Silosa u Čačku do zgrade u Japanu. Iza sebe ima devet samostalnih i više od 20 grupnih izložbi. Slika pod pseudonimima Endo, 514.415 i Istok Južni, a njegove geometrijske apstrakcije i glave sada su već veoma prepoznatljive. Pored toga što je umetnik, takođe je i umetnički direktor DUK festivala iz Čačka, koji je zaslužan za preko 130 murala u ovom gradu. Sa njim smo razgovarali o njegovom stvaralaštvu, sketchbook-ovima, putovanjima i DUK festivalu.

Na velikim muralima ti je dominantna apstrakcija, sada već zaštitni znak. Šta te inspiriše?

“Šugaman na Stoji”, tako mi se zove posljednji rad. Splet okolnosti koji je doveo da to bude tako. Trebao sam raditi celu zgradu, ali dizalica nije išla do vrha zgrade, što se dešava. I onda sam ga formatirao na desnu stranu i razmišljam o nazivu rada, koji volim da vežem za nešto lično. Tada je neko malo dete prišlo i pitao me kako se zove taj rad, ja sam mu rekao: "Ovo ti je peškir na Stoji", jer sam taj dan bio na Stoji. Posle su mi rekli to ti je šugaman kod nas i eto ga, potpun naziv rada. Shvatio sam da su zapravo svi ti oblici i sve te boje i ceo taj format i sve ukupno koloriti te Stoje, te plaže, žuto, zeleno i peškir moj ljubičasti.

Znači inspiracija ti dolazi u toku rada?

Ponekad, na primer, kada sam radio u Nikšiću, dobio sam ideju slušajući pesmu Olivere Marković “Život je lep”, na šta sam ja dodao: “Kad noć proguta dan”. Arhitektura zgrade mi diktira oblike, izdužio sam ih da bi zgrada dobila na visini, dodao boje noći - crvenu, ljubičastu i plavu. Tu su i zvezde, sve predstavlja prelazak dana u noć.

Imao si i izložbu “Crna kutija” sa svojim sketchbook-ovima u Sarajevu. Kako vidiš taj deo svog stvaralaštva?

Smatram da tu pogađam pravu žicu i da je to dosta iskrenije, i ostatak radim iz srca, ali je nekako autentičnije što se tiče sveskica i tih karaktera, to je samo moje, mislim da ne pripada svima u ovom momentu, da nije baš poželjno da to slikam na muralima, jedino sam u Japanu slikao tu glavu. Kao neka vrsta dnevnika, tu ne razmišljam previše, nego samo stavljam karaktere u razne okolnosti u životu.

Putovao si po Aziji i Južnoj Americi. Kako upoznavanje tih kultura utiče na tvoj rad?

Putovanje je vezano za murale i grafite svakako, ali nije da samo zbog toga putujem. Na primer, dosta negujem sketchbook i zapisujem neke stvari. Inspiracija sa tih putovanja je nevidljiva, nisam ja sad uvideo da u Inka kulturi koriste crveno i zeleno, da to savršeno ide jedno s drugim, ne upijam tako direktno, ali me to na nekoj široj slici čini kakvim jesam i inspiriše nesvesno. Kada sam tamo, stvaram radi stvaranja.

Pored toga što si umetnik na sceni, imaš priliku i da je oblikuješ kao umetnički direktor DUK festivala. Kako vidiš tu odgovornost i kako biraš umetnike?

Velika je odgovornost, to svakako. Presudno tu igra kakav je umetnik kao lik, često se dogodi da se upoznamo, ili preko preporuke, i da i on i rad budu odlični. Ja sam se zalagao prvih godina da zovemo više nacionalne umetnike, a kasnije i internacionalne. Prvih godina uspona street art-a je bitno da priđeš prosečnom građaninu koji nije upućen u muralizam i onda je uvek dozirano da ima realizma, ilustracija, ali i apstrakcija. Time činimo da ljudi koji rade apstrakciju imaju prostor da se potpuno izraze.

Kako vidiš balkansku scenu? I kako ste kao festival počeli da sarađujete sa Graffiti na Gradele i Fasadom?

Mislim da smo dobri. Na količinu stanovnika i geografsku širinu i dužinu zemlje, kao sama Srbija, pa i Balkan, su jako kvalitetni, ima dosta dobrih umetnika, dosta dobra scena. Pre nekoliko godina sam bio pozvan na GNG, a te godine smo i mi imali totalno ludilo u Čačku. Onda sam video njih u organizaciji, imaju iste probleme i isto razmišljaju kao mi, a isti slučaj je bio i u Sarajevu, gde ekipu znamo odavno. Svi imamo istu ideju, svima nam trebaju partneri i evo nakon tri godine smo postali kao familija, čujemo se stalno, čestitamo jedni drugima praznike i ta mala familija se samo širi.

Ono što je specifično kada slikaš napolju jesu interakcije sa ljudima. Imaš li neke koje su ti posebno drage?

Postavkom lokacije i odabirom zida ti počneš da živiš na toj lokaciji i onda je baš dobro, ti si šest dana na jednoj lokaciji sa tom mašinom, sa svojim ritualima, sa ritualima komšija i drugih ljudi. I počneš da komuniciraš, počneš da jedeš kod ljudi. Sad u Crnoj Gori mi je bilo ludilo. Imao sam ručak svaki dan organizovan kod dve bake, jedna živi gore, jedna dole. I onda svaki dan sam morao da jedem pola porcije kod jedne, da bi pojeo pola kod druge.

Kakav ti je osećaj sa dosadašnjim putem u karijeri?

Mislim da sam na dobrom putu i dalje imam osjećaj i istu stvaralačku energiju i želju za još novim stvarima kao što sam imao i pre pet godina - nijedne sekunde se nisam ugasio, da sam pomisao kao okej, smaram, evo daj da radim bilo šta drugo. Verovatno će ta želja i taj entuzijazam da me dovedui do nečeg novog, sve ovo trenutno do sad što se izdešavalo mi otvara novo polje, dokle god budem imao snage. Osećaj je da je put iscrpljujuć, ali je dobar.